Здравство

Развој здравства на подручју Косовске Митровице нераскидиво је повезан са развојем овог града. Град се први пут помиње, крајем XВ века, као насеље под Звечаном.
Први трагови медицине на овом подручју везују се за манастире који су пружали заштиту болеснима и немоћнима. Међу њима се помиње манастир Бањска – задужбина Краља Милутина. Краљица Јелена Анжујска, жена крља Уроша Првог ( у Ибарском Колашину постоје темељи њеног дворца, која је ту умрла 1314. године) ширила је здравствено просвећивање народа и радила на збрињавању болесних и сиромашних.

 

 

 

 

 

 

Почеци здравства у Косовоској Митровици везује се за поцетак XX века, имајући у виду и ослобадање од турске власти и оснивање Медицинског факултета у Београду 1920. године.
Први званично постављени окружни лекар у Косовској Митровици био је др Милован Марушиц (1859-1915). У периоду измеду два рата, у здравственим установама у Косовске Митровице радило је краће или дуже 15 цивилних лекара и 3 лекара на раду у војној болници. Од ванболничких здравствених установа у овом периоду основане су и радиле: Завод за здравствену заштиту, амбуланте братинских благајни и приватни сенаторијуми. Матична установа Завода за здравствену заштиту био је “Државни дечији дом”, основан средином 1928. год. који 1929. год. прераста у Здравствену станицу са општом и школском амбулантом, лабараторијом и школским хигијенским капатилом. Здравствена станица 1940. год. постаје Дом здравља. У Здравстеној станици је вршено вакцинисање предшкосле и школске деце, спрецавање и сузбијање заразних болести и лечење болесних од маларије, а налазила се у дрвеној бараци у Колашинској улици поред Ибра. Посебан напредак у развоју здравства у Косовској Митровици представља завршетак зграде нове болнице 1938. године. Она је представља један од најсавременијих здравствених објеката у јужној Србији. На пример, још тада је имала сигнализацију за болеснике на кревету и на излазу из собе, коју немају ни данас неке клинике. Нова болница је у првобитном капацитету имала 120 болесницких кревета са хируршким, интерним, гинеколошким и дечијим одељењем. поцетком ИИ светског рата окупатор ангажује болнички простор за своје потребе и изграђује у болничком кругу провизорну болничку зграду од 20 постеља.

После рата 1945. године дотадашња Бановска болница се укида и оснива се Војна болница и Окружна цивилна болница у Звечану. Тадашњи Дом Здравља се реорганизује и трансфомише у Среску хигијенско-епидемиолошку станицу а од амбуланте Братинске благајне формирају се Радничке амбуланте и образује се Градска и Среска амбуланта са седам сеоских амбуланти у Зубином Потоку, Лепосавићу, Резалима, Ибарској Слатини, Бањској, Првом Тунелу и Старом Тргу. 1948. год. у Косовској Митровици се оснива туберколозни диспанзер. Хигијенско-епидемиолошка станица, прераста 1952. године у Хигијенски завод, а Обласна болница се трансформише у Општу болницу.1959. године формира се Центар за здравствену заштиту мајке и деце.

Родоначелником модерне здравствене службе смтра се прим. др. Владимир Вуксановић, први хирург и дугогодишњи управник митровачке болнице. Роден је у Биочу код Подгорице, медицински факултет завршио је у Београду а хирургију специјализирао пре рата код професора Којена и Новакова (царског хирурга Романових). У Косовску Митровицу је дошао 1939. године и остао све до 1961. године када је изабран за директора Трауматолошке болнице у Београду и ту остао све до краја живота. Од 1947. до 1959. био је упоравник Хируршког одељења. Према сведочењу његовог ученика и наследника проф. др. Владимира Радуновића, ” прим. др. Владимира Вуксановића је красило то да је био лекар и хирург са широким дијапазоном знања а посебно то што је имао све људске особине правог ћовека. Он је помогао младе људе да раде али је увек од младих људи прихватао и нешто ново. Ми млади хирурзи, кад год смо нешто ново прочитали слободно смо могли да уносимо те новине. Пошто је 1957. године боравио у Француској, по повратку др. Вуксановић је први обављао операције грудне хирургије у Косовској Митровици, и када се те операције нису обављале ни у Београду и Нишу”. Одласком др. Вуксновица 1961. године на место управника болнице заменио га је др. Ранко Станковић, а од 1962. године управник болнице је постао проф. др. Велимир Радуновић који је уједно био и шеф хирургије. У то време радио је и др Бранко Стерио – хирург и др. Милан Јовановић.

Медицински центар је 1966. године објединио Општу болницу, Дом народног здравља, хигијенски Завод, Градску апотеку, Здравствену станицу комбината “Трепча”, Амбуланту дуванске индрстрије, Амбуланту у Зубином Потоку и диспанзере. Спајањем куративне и превентивне делатности ишло се на обједињавање здравствене службе у општини и региону. Са око 120 лекара, 64 специјалисте, 30 лекара на специјализацији и осталих лекра опште праксе, то је био врло важан центар у Србији. Та интегрисана здравствена служба је неоспорно дала свој квалитет.

Шесдесете године су предстваљале први узлет ове установе. После прве генерације врсних хирурга долазе др Иван Пешиц, др Урош Комад – изузетан хирург и легенда митровачке хирургије, затим др Сами Бецири, др Коста Јефтиц и други. За тај период је карактеристицно да се осим опште хирургије развијају и остале гране. Завршавањем специјализације из појединих болести, отворена су нова одељења. Помињемо неке од тадашњих лекара: интерниста др Светомир Стожиниц, педијатар др Весела Лекић, гинеколог др Драгиша Драговић, пнеумофтизиолог др Душан Поповац, а пре њега др Васић. Пецат установе у то време дао је и др Ратко Божовић нацелник Службе опште медицине и ванболницке делатности. О стручном усавршавању у том времену говоре студијски боравци у иностранству. прим др Божо Чолаковић је боравио у Енглеској и завршио организацију здравствене службе пре инеграције центра.

Др Велимир Радуновић је 1966/67 године поравио на специјализацији на клиникама у Паризу. Касније су на стручном усавршавању у Москви боравили др Велимир Радуновиц, др Божо Цолаковиц, др Ратко Божовић, др Радослав Орловић и други. Оснивањем Медицинског Факултета у Приштини из тадашњег Медицнског центра 12 лекара је изабрано за професоре, предаваце и асистенте, односно 2/3 предаваца на настави на српском језику је било из Косовске Митровице. Од њих су проф др Велимир Радуновић, проф др Светомир Стожиниц, проф др Драгиша Драговић, проф др Божидар Чолаковић и проф др Душан Поповац изабрани за редовне професоре.

Велики проблем у развоју здравственог центра Косовска Митровица несумњиво је било осипање кадрова. О томе сведочи податак да је од 1976- до 1993. године око 53 лекара из Косовске Митровице радило на територији Београда и околине. Седамдесетих и почетком осамдесетих година Медицински центар напушта 30-ак лекара углавном специјалиста, искусних хирурга, гинеколога, што је довело у питање рад неких болничких одељења.

Најпре проф др Владимир Вуксановић одлази у Београд 1962. године за управника Болнице за трауматологију, проф др Ранко Станковић (1965) за управника Центра за ургента стања, па за управника Дома здравља Нови Београд, проф др Светомир Стоженић је управник Интерне клинике на Бежанијској коси у Београду. Проф др Душко Поповац био је директор Градског завода за болести плућа и заштиту од туберколозе, проф др Божидар Чолаковић је био декан Медицинског факултета и ректор Универзитета у Приштини, као и директор Републичког завода за здравсвену заштиту.

Проф др Велимир Радуновић је био нацелник хирургије и директор хируршког блока КБЦа “др Драгиша Мишовић” у Београду, прим др Урош Комад је шеф хирургије у Земунској болници, др Момћило Инић је и сада онкологији у Београду. Они су углавном били или јесу директори, управници и начелници одељења.

Здравствени центар Косовска Митровица од 1993 године обједињује, следеће радне јединице:

Општа болница Косовска Митровица
Дом Здравља Косовска Митровица
Дом Здравља Зубин Поток
Дом Здравља Лепосавић
Дом Здравља Вучитрн
Дом Здравља Србица
Апотекраска установа
Служба немедицинских послова

 

извор: www.zckm.org.rs

Copyright & design reserved to: PATRO© 2015